МАКСИМ МУДРИНИЋ

maksim_mudrinic_280213_1рођен у Сивцу 30.08.1952.године где завршава и основну школу, затим завршава и Гимназију “Вељко Петровић“ у Сомбору. После Гимназије уписује Филозофски факултет у Новом Саду, одсек Руски језик и књижевност, 1974. године апсолвира, и као један од најбољих студената одлази у Русију на месец и по дана стручног усавршавња. Два испита, нажалост, није пријавио, али 1980. године уписује Педагошку академију у Новом Саду, полаже преко 20 испита и ванредно је завршава. Као васпитач ради у Кули, Црвенки и Сивцу од 1980. до 1995.године, када прелази у Дом културе Сивац, на место стручног музичког руководиоца. Од 2000. до 2005. је и директор ове реномиране установе. И данас ради у Дому културе Сивац, свира, али и гради гајде и учи друге да свирају на њима.

Први контакт са неким инструментом доживљава у својој кући. Наиме, мајка Верица, свира гитару и од ње креће његова музичка прича. Први научени акорди на гитари подстичу и стваралачки дух који кулминира оснивањем Фестивала акустичарске музике 1977.године, ФАМУС, који траје до данашњих дана. Преко 50 ауторских композиција снимљених углавном у Радио Сомбору део су овог животног циклуса. Неколико награда на ФАМУС-у настављају се на награде на Републичком фестивалу драмског стваралаштва (ФЕДРАС – две прве награде за ауторску музику у представама “Адвокат Патлен“ и “Ко би се једио на мушке“.

ЈНА 1977. године доноси ново музичко откриће и обогаћује га тамбуром. Упознаје Јована Зличића баспримаша из Руме, и од њега учи све оно што му испуњава наредне године живота. Свирањем на свадбама и разним кафанама достиже реноме изванредног певача и терц баспримаша, улази у кругове Сомборских музичара са којима обилази Мађарску, Шведску, Немачку, Јадранско приморје и многе градове широм земље. Доласком у Дом културе преузима оркестар. Обогаћује га, прво самицом, а затим почиње да свира и гајде пронађене на једном сивачком тавану.

2007. године, умире чика Рада Максимовић из Србобрана, последњи стари гајдаш у Војводини, али, гајдашка нит се не прекида јер Максим Мурдинић већ увелико свира и има своје ученике.

maksim_mudrinic_280213_2Велике српске и мале трогласне гајде, захваљујући управо њему доживљавају своју пуну рехабилитацију и полако се враћају на музичку сцену Војводине и Србије. Од 1998. године до данас, ONE MAN BAND (човек оркестар) илити, по нашки – гајдаш, Максим Мудринић свира на многим свадбама, славама, рођенданима и свакојаким весељима. Наравно, и разним културним дешавањима у земљи и иностранству: БЕМУС, Златна фрула српског Балкана – Крагујевац, Сабор народног стваралаштва – Топола, Београдски победник, Бисерна грана – Футог, Нашем роду и потомству – Бачка Топола, Бранково коло – Нови Сад, Ивањско цвеће – Сивац итд.

Славу Великих српских гајди проноси по Грчкој, Мађарској, Бугарској, Хрватској, Словачкој, Аустрији и Немачкој.

За фонотеку Радио Новог Сада снима песме које касније издаје издавачка кућа “Тиски цвет“ под називом “Кида се гајдашка нит“. Од Културно историјског друштва “ПЧЕСА“, после три награде Златни славуј, 2010. године добија признање Мајсторско писмо. 2006. године, на Фестивалу музичких друштава Војводине у Руми, свирајући трогласне и двогласне гајде бива проглашен за најбољег инструменталисту.

Аутор је позоришне представе “Балада о изгубљеном инструменту“. О њему су снимљене и ТВ емисије: “Три гајдаша“ – Милан Ливада РТВ, “Макса гајдаш“ – Каменко Катић, “Кида се гајдашка нит“ – РТВ, Максим Мудринић – Портрети војвођанских уметника народне музике – Јован Јовановић и “Вако ј’ кадгод било“ РТВ.