Čuvari izvornog folklora
6. jula 2009.godine, deseti put kako čuvamo tradiciju vojvođanskih Srba starosedelaca. Tako je sad, a zapravo sve je počelo mnogo ranije. Tačnije, aprila 1976.godine. Samo onaj ko voli svoju pesmu i igru osetiće tugu posmatrajući veliku sliku u holu Doma kulture.
Smeše nam se prvi, pravi čuvari sivačke izvorne sviračko-pevačko-igračke baštine. Par živih sa slike, podsećaju nas kako je sve prolazno, a oni kojih više nema, kako je veličanstveno ostati upamćen po nečem lepom što si učinio za svoj narod. Svaki lik sa ponosom, i pomalo ispitivački gleda pravo u tebe, kao da te pita: Možeš li i ti ovako kao što smo mi mogli? Možeš li i ti da ujutru namiriš, napojiš, istimariš, pomuzeš, oreš, kopaš, skuvaš… pa uveče dođeš na probu, veseo i spreman za šalu, i čio i oran za igru?
Možeš li da zasviraš kao Rajko, zapevaš kao Katica i zaigraš kao Mile? Ovi nebeski svirači, igrači i pevači postavili su nam težak zadatak – da ih sledimo i dostignemo. Dragi naši nemi likovi, krenuli smo vašim stopama, ali se bojim da vas nikad nećemo stići. Ne zato što ne umemo, već zato što nas je toliko malo da se skoro svi i poznajemo.
Elem, te davne 1976.godine, u aprilu mesecu formirana je izvorna grupa Doma kulture u Sivcu. Sve paor do paora, domaćica do domaćice. Prvi rukovodilac bio je poznati rusinski koreograf Silvester Gaća, ali za kratko. Posle samo nekoliko meseci, uprava Doma kulture izuzetno ozbiljno shvata vrednost i mogućnosti sivačkih folkloraša amatera, i angažuje koreografa iz KUD-a “Svetozar Marković“ iz Novog Sada – Nemet Borislava. Sa njim dolaze i korepetitori Rada Cvetković i kasnije Marinko Popov. Oni rade uglavnom sa omladinskim folklorom (folklorna sekcija Doma kulture formirana je dve godine ranije, 1974, i vodio ju je nastavnik fizičkog vaspitanja Rajko Ćuk). Koliko su kvalitetni igrači i pevači bili naši izvorci, govori i podatak da su posle samo dva meseca svog postojanja otišli na Prvi festival folklornih tradicija u Vršcu, a odmah posle njega i na Sabor narodnog stvaralaštva u Leskovcu. Oktobra 1976.godine sve kockice su se sklopile kad se Miljanski Rajko – Baba, posle skoro 30 godina nesviranja, vraća svojoj violini. On oko sebe okuplja muzičare koji će pratiti izvornu grupu dugi niz godina. Babino sviranje je i danas pojam i uzor, a po svemu možemo reći i – neprevaziđeno. Preciznost i boja tona, osećaj za ritam, neverovatna maštovitost u ukrašavanju na izgled jednostavnih melodija, osećajnost koju čuješ kad violina plače u tužnoj pesmi, ili se smeje u veseloj, ili prosto igra kad svira kolo, sve su to odlike ovog vrhunskog svirača koga možemo porediti samo sa najvećim – Vlastimirom Pavlovićem Carevcom.
Možemo sa sigurnošću reći da Vojvodina, a posebno Bačka, u to vreme nije imala reprezentativniju izvornu grupu od sivčana. Njihov teatralni izlazak na scenu otvarao je svačije srce i punio dušu iskonskom pesmom, svirkom, pokretom i izgledom. Obično bi iza nekoliko pevača, koje je predvodila Katica Kalentić, izlazio svirajući i orkestar. Zaorili bi se bećarci:
“Sivac selo u četiri reda,
izdaleka na varoš izgleda“
i
“Oj sivčani alaj ste na bregu,
u vama se sve švaleri legu“
Usledio bi veliki aplauz, a zatim su se igrači spontano hvatali u Veliko Bačko kolo. Posle njega, zavisno od raspoloženja ili prethodnog dogovora, igralo bi se Podvoje, Logovac, ili neka druga bačka igra – Liška patka, Ja sam Jovicu, Kukunješće. Nastup se uvek završavo Malim Bačkim kolom. Virtuozno Babino sviranje pratile su vrcave noge muških igrača dok se kolo ne otvori. Od dugog aplauza obično se ne bi čuo bećarac u kom je satkan praktično ceo život:
“Ala naše, zamalo bejaše,
sve će prići, moram kući ići“
Bogu hvala, ali i nažalost, njihovo “zamalo“ trajalo je skoro dvadeset godina (od 1976. do 1995.). Dve decenije dug put okićen pesmom, igrom i svirkom prenosio je bačku tradiciju širom Balkana. Sa mnogobrojnih nastupa u arhivi Doma kulture sačuvane su diplome, plakete, zastave i slike. Nastupali su na Festivalu folklornih tradicija Vojvodine u Vršcu: 1976, 1977, 1978, 1980, 1981, 1983, 1984, 1985, 1986, 1987, 1989, 1990, 1993, 1994 (Srbobran). Na Međunarodnom festivalu folklora u Zagrebu: 1978, 1979, 1983, 1985. Na Međunarodnom festivalu podunavskih zamalja u Kaloči (Mađarska) 1978. Na Balkanskom festivalu pesama i igara u Ohridu 1979.godine. Na BEMUS-u 1988.godine. Snimani su i za brojne TV emisije iz serijala “Znanje-imanje“, “Veče uz tamburicu“, “Bećarski divani“, “Čaša vode sa izvora“, novogodišnji programi itd. U fonoteci Radio Novog Sada sačuvani su snimci i pesme i svirke Izvorne grupe koji su napravljenjni 80-ih godina u Studiju M.
Svih ovih godina o grupi je brinula, pozivala ih na probe, tešila i mirila, podsticala i igrala sa njima – Sofija Paldrmić, tadašnja sekretarica Doma kulture.
1995.godine Izvornu grupu na neki način preuzima Zlata Purić, inače, zaposlena u Domu kao stručni saradnik i korepetiror. Interesantno je napomenuti da je ova žena, neiscrpne energije i velikih muzičkih sposobnosti, po narodnosti – makedonka.
Ispostavilo se, evo sad, posle 15 godina, da je baš ona jedan od najvećih i najboljih čuvara srpske tradicije. Te godine postavlja običaj “Prelo“, 1996.godine “Svadbeni običaj iz Sivca“, a 1997. i “Žetelački običaj iz Sivca“. 1998.godina kao da je bila uvertira za nešto lepo i veliko što će se uskoro dogoditi. Orkestar koji je pratio veliku izvornu grupu obojen je starim tamburaškim instrumentom – samicom, a formirane su i muška i ženska pevačka grupa, koje su nasledile i repertoar prethodnika. Ono veliko i lepo, desilo se 2000. godine – održan je Prvi festival čuvara tradicije Vojvođanskih srba starosedelaca “Ivanjsko cveće“. Udareni su temelji za mesto u Vojvodini, koje će postati sinonim za čuvanje i materijalnog i duhovnog blaga starosedelačkog življa. Deset Festivala do sad i trideset grupa koje neguju izvorni folklor iz Bačke, Banata i Srema, deset Etno izložbi, kuvanje starisnskih jela, izložbe narodnih nošnji, fotografija, pravljenje foto i video zapisa, radio i TV emisija, afirmacija i potpun povratak (izgubljenih) gajdi na muzičku scenu, primer su kako treba brunuti o tradiciji svog naroda (“Sivčani, svaka vam čast!“ prim.aut.). Festival su između ostalih otvarali i Milorad Lonić, Veselin Lazić, Raša Popov, Svetlana Stević, Bogdan Ibrajter – Tane, Ratko Racković, Slobodanka Rac,Srba Ivkov i Milan Prunić.
Festival donosi i povratak Izvorne grupe koja je, sad, išarana i mlađim igračima. Zlata Purić postavlja običaje “Sivačko prelo“, “Kumovanje“ i “Posle berbe“. Orekestar je obojen gajdama i to, na neki način postaje znak prepoznavanja grupe.
Od 2007.godine pod okriljem Doma kulture radi i izvorna družina “Bačvani“. Oni rečju, pesmom, igrom i svirkom pokušavaju da sačuvaju zaboravljene slike iz sivačkog, pomalo bećarskog života. Zasad ih ima dve. Oni izvode “Vako j kadgod bilo“ i “S ćoška bez troška“.
Toliko od nas. A, što bi neki rekli – malo li je? Sve ono što će se desiti od sad pa nadalje, neka bude i bolje urađeno i bolje zapisano! Daće Bog!
Maksim Mudrinić
Prilog za novu knjigu KID PČESA
„Folklor u Vojvodini“